КУМСТВО ИЗ ЗАХВАЛНОСТИ  ИЗМЕЂУ БРАТСТАВА ДУЛОВИЋА И ЧУКИЋА ИЗ ДОЊЕ РЖАНИЦЕ 

КУМСТВО ИЗ ЗАХВАЛНОСТИ

 ИЗМЕЂУ БРАТСТАВА ДУЛОВИЋА И ЧУКИЋА

ИЗ ДОЊЕ РЖАНИЦЕ КОД БЕРАНА

На насловној фотографији је Радомир Дуловић

Ову занимљиву и истиниту причу забиљежио је Радомир Дуловић, угледни домаћин и друштвени радник из Доње Ржанице, на основу казивања свога стрица Војислава-Воја Дуловића, познатог судије у Црној Гори послије Другог свјетског рата, те старинаца свога краја, међу  којима је Радун Чукић звани Дуница.

Главни Јунак приче је Радован Милованов Дуловић, који је као дијете са оцем Милованом и браћом: Јованом, Новом и Стојаном дошао почетком друге половине 19. вијека на Лаз изнад села Доње Ржанице, мјесто гдје су се раније одвајали стари путеви за села Калудру и Ровца и даље према Шекулару.

Милован Дуловић у Доњу Ржаницу са синовима доселио је из Крње Јеле код Колашина, гдје је живјело и развило се јако и многобројно братство Дуловића у околини Колашина и шире. Од овог братства настала су и ужа, мања братства: Мијатовићи, Мандићи, Јанковићи, Драговићи, Влаовићи, Чујковићи у Горњој Морачи, Пушице у Бродареву, Тмушићи на Полици, те Магделинићи и исламизирани Курпејовићи код Рожаја. Главни дио овог братства код Колашина, а и Милованови потомци у Доњој Ржаници, нијесу мијењали презиме. Иначе, сви они и сада, сем исламизираних Курпејовића, славе трећи дан Божића - Светог Стефана.

Око 1870. године 19. вијека, када су Беране и Доња Ржаница припадали Турском царству, Радован Дуловић имао је око 30 година. Он је био тарзански тип човјека, природи веома вичан, брз и окретан, веома снажан. За скокове у вис и даљ, те у бацању камена с рамена у оно вријеме није му било премца у ближој и даљој околини. У оно вријеме, из Берана у Доњу Ржаницу дошао турски аскер да скупља харач од ржаничких Срба. Аскер је био војник у турској војсци, који је поред војних имао и полицијска и управна овлашћења. Аскер се са својом пратњом и шатором смјестио украј Доње Ржанице, код старог српског ржаничког гробља, ту гдје је касније направљена велика камена кула Радована Дабетића. Међутим, није дошао да сакупља само харач од раје у Ржаници, него и да се за вријеме сакупљања харача под шатором проводи са неком од најљепших српских дјевојака или тек удатих младих невјестâ. Тако, тај турски аскер нареди васојевићком братству Чукића у Доњој Ржаници, и то дијелу овог братства које у Ржаници називају и сада Лакићевићи, да му под шатор доведу најљепшу девојку или младу снаху. Уколико ови то не би урадили, морао је неко од Срба да дође њему на мегдан, да се са њим бори без оружја на живот или смрт. Аскер је био веома јак, корпулентан и добро увјежбан за борилачке вјештине, обријане главе, а по тијелу намазан маслом.

Чукићи, најмногобројнији тада у Доњој Ржаници од српског становништва, стављени од турског аскера на велике невоље, немају братственика који би био у стању да аскеру изађе на мегдан, а поготову да одведу дјевојку или младу невјесту њему под шатор. То би било велика срамота за цијело братство Чукићâ, а и остала српска братства у овом крају. Знајући да у Ржаници од Срба аскеру може изаћи на мегдан једино Радован Дуловић, дио братства Чукићâ-Лакићевићâ, замолише Радована да он изађе аскеру на мегдан, како би им сачувао част и образ, нудећи кумство њему и његовој браћи.

Радован прихвати њихову молбу и изађе аскеру на мегдан.

Кад се појавио Радован на борилиште, аскер ошишане главе, без одјеће до појаса, тијело сија намазано маслом, мишићав а крупан, почео да буче као во, поскакујући према Радовану! Када су се склупчали у коштац, послије краће борбе, Радован успије да аскеру зарије нокте у тијело и подигне га у вис, затим збаци леђима на земљу и кољенима у груди добро згрува, те је аскеру потекла крв на нос и уста. Када је Радован видио да је аскер побијеђен, скочио је с њега и дао се у бјекство према кућама Асовићâ, а затим уз Тумбарицу према својој кући на Лаз. Ржаничани, Чукићи и остали српски живаљ, према ранијем договору налазили су се нешто подаље од мјеста догађаја те када су примјетили да Радован бјежи, дали су се у вику и галаму, а и пуцњаву, како би помогли Радовану у бјекству од аскерове пратње.

Послије овога, аскерова пратња стави аскера на носила и однесе га из Доње Ржанице за Беране, без сакупљеног харача. Касније аскери, све до ослобођења Берана и ових крајева у Ржаници, нијесу овако више сакупљали харач.

Пошто је Радован Чукићима, овим храбрим и витешким чином сачувао част и образ, Чукићи-Лакићевићи из захвалности према Радовану и његовој браћи, закључили су братственичко кумство са братством Дуловића из Доње Ржанице, које се до данас чува и његује.

Кумство се у српском народу сматра духовним сродством и указаном чашћу, које се не одбија. Кумство се стиче по разним основама (крштењем, вјенчањем...). Неко се окуми из захвалности (спаситељ у неком боју, рату или ропству, избавитељ из животних невоља или недаћа, добротвор...), из љубави (пријатељ) или интереса (угледна личност, функционер, богаташ...), а у случају крвне освете, окумљавало се из нужде и невоље, да се крв умири.

Радованова браћа (Јован, Ново и Стојан) су за собом оставили  многобројно потомство по мушкој и по женској линији. Радован је имао сина Кована и кћерку Вучицу. Кћерка Вучица, удата у познато братство Бракочевићâ у Шекулару, имала је сина Мијајла, а преко сина Мијајла више унучади. Вучица је била једна од виђенијих жена у Шекулару и околини. Посебно се истицала у братству Бракочевића као и њен унук Мило Бракочевић, познати ловац на високу дивљач. Он је имао и гене свога претка Радована Дуловића.

                                                                                              Казивање  приредио

                                                                                             Михаило Давидовић